Kada su se lastavice po drugi put oprostile od kasnih jesenjih dana i svojih, mukom izgradjenih, domova pod nakrivljenim strehama, ja sam prestao da beležim i da pamtim datume. Sada to ništa nije imalo svrhu. Uskoro, nakon što je prvi sneg zatrpao dvorišne kapije i prekrio ulične svetiljke, i sunce je skratilo svoj boravak u mome gradu. Tišinu vrelih letnjih popodneva u mojoj ulici zamenila je nema belina, tek po nekad prošarana blagom škripom nečijih gumenih čizama.
Tuda kuda sam hodio neko je već bio prošao. Pratio sam tuđi trag. Mojim sam stopama gazio otiske tuđih. Mučio sam se. Shvatao sam koliko je teško ići stazama koje sam ne krčiš. Činilo mi se mnogo teže nego onim neutabanim. Sneg nije bio dubok. Ne, ni upola kao moje misli koje su me odvodile poslednjih dana u tople krajeve okupane jakim avgustovskim suncem koje je neumitno peklo sa meksičkog neba, u bučne ulice pune života i mirisne pijace pune vreve. Neko čudno voće i cveće šarenilo se ispred mojih očiju. Vazduh prepun španskih reči, reči prepune smeha, smeh prepun melodije. I okean. Dubok, valovit i beskonačan. Znam, jer tu sam potonuo.
Misli su se u slikama ređale jedna za drugom. Tišina je postajala sve bolnija jer mi je sa svih strana pritiskala uši, dok su me jod i so štipali za širom otvorene, iznenađene oči. Grabio sam rukama ka površini, ali me je nešto jače vuklo ka dnu. Mrštio sam čelo, molio se i Bogu i Đavolu, plakao. Uzalud. Onda sam se predao, udahnuo punim plućima, sklopio oči, opustio mišiće i nasmešio. Jarka svetlost pacifičkog sunca ostajala je sve dalje iznad mene, prelamajući se na srebrnoj vodenoj površini. Moje je sunce bivalo sve manje, a preteća tama sve gušća i hladnija. Kada se sunce potpuno izgubilo i tama progutala i poslednji zrak svetlosti, pod svojim sam stopalima osetio ledeni dodir nevidljivog tla.
*
Nisam to ja brojao dane. Srce je. Od kada sam se rastao sa tobom onog sunčanog, kasnog junskog jutra ono vodi ovu glupu statistiku. Mozak je tu samo nemi, nezainteresovani posmatrač, neko čiji je zadatak da sve te podatke složi po folderima sećanja, uredno i precizno, skoro pa po azbučnom redu. Mozak svoje obaveze ne zaboravlja. Revnosno se pridržava svih naloga koje mu srce daje i bez pogovora izvršava zadatke. Niti se buni, niti zapitkuje išta. Kancelarijski službenik kakav se samo poželeti može.
A izmedju tog besprekornog statističara i tog pedantnog arhivara – duša: prazna prostorija ogoljenih zidova, bez prozora i vrata. Tek po nekad vetar prošlosti fijukne kroz nju, podigne ustajalu prašinu s memljivog poda, baci mi je u oči i one zasuze. U poslednje vreme sve ređe svraćam tamo. Nema se tu mnogo šta videti: posivela pozlata na nekada savršeno ravnim zidovima, izguljeni ornamenti na, i dalje vidljivo plavo obojenom, plafonu. Pod prozorima bez okana zarasle staze, visokim korovom obrasli ružičnjaci i drveće divljeg kestena čije su se krošnje u nebesa izdigle. Kud god da kreneš trnje i kamenje, kud god da pogledaš beskraj od ubijenih ruža pognutih glava. Ta je bitka odavno izgubljena, taj je rat odavno doneo poraz.
U borbi sa vremenom ja sam prolazio. Vreme ne može da prođe. Nikada. Ono je uvek prisutno i uvek će biti. Vreme je dragoceno, ali ga ne možemo kupiti. Vreme je uvek sa nama, ali ga ne možemo zadržati. Možemo ga samo koristiti na najbolji mogući način. I onda se zapitam po ko zna koji put: zašto ga nismo iskoristili? Mada, ono je i dalje tu. I dalje sa sobom nosi nadu, budi želje i savetuje na hrabrost.
Unutar tih praznih zidina, vlažnih od suznih kiša, nekakav je neobičan, neprijatan mir. I osmeh. Kuda god se okrenem u pustoši ove prostorije vidim taj osmeh. I kada zažmurim, u crnilu ispred sebe vidim taj osmeh. I kada poslednja večernja senka zaigra tu ispred mog lica, vidim taj osmeh. I kada ponoćni mrak proguta i mene i pustu sobu, svelo lišće i trnovite staze, umrlo cveće i visoke razgranate kestene, vidim taj osmeh. Ne nestaje, ne bledi, ne stari. Ne prolazi. Šunjam se tu kao nekakav lopov, nezvani gost, nepoželjni rođak. Tumaram dubinama sopstvene duše tragajući za bar još jednom živopisnom slikom prošlosti, za bar još jednom slamkom ka kojoj ću pohrliti, za bar jednim neporušenim mostom koji će me odvesti ka tebi. I što duže lutam sve više me obuzima jeza. Zima mi se uvlači pod kožu, vlaga u kosti, prašina u oči. Teraju me van. Van iz ove tamnice na koju sam sam sebe davno osudio i kojoj se tako često vraćam.
*
Zastao sam. Plavičasta tama bele zimske noći na svojim je grudima iscrtavala senke ulice kojom sam hodio. Jedno se jedino svetlo u toploj sobi nečijeg doma ugasilo. Zidove ukrašene fotografijama nasmejanih lica obasjala je slaba, crvenkasta svetlost žara koji je gasnuo u kaminu. Severni vetar mi je još jednom za vrat bacio punu šaku suvog, praškastog snega. Ledena ulica kočila mi je pokrete i usporavala korake. Pod obližnjom strehom začuo sam cvrkute. Podigao sam glavu i pogled usmerio naviše, znajući da u potpunom mraku bele noći neću nazreti ništa. A nekada je upravo mrak savršen za spoznaju. Baš kao što su ovi vrapci iskoristili odstustvo lastavica kako bi se, onako mudro, lopovski, uvukli u njihov dom, na moje mesto u tvom životu došao je neko potpuno drugi. A mislio sam i verovao da tvoje je srce moj dom i da će mi biti skrovište od kiša, ledenih vetrova i snega. Mislio sam, baš kao i sada što mislim, koga li čuvaš i greješ u njemu. Ko li je zauzeo moje mesto i hoću li ga uopšte ikada ponovo pronaći, odlučim li jednom krenuti u potragu?
Spustio sam pogled. Vetar mi je i dalje šumeo kroz uši. Zaboravio sam na zimu. Zaboravio sam na sneg. Zaboravio sam i kamo sam hodio.
Social media
Dalibor Banovic
