Dalibor Banović

Pismo

  I evo ga: opet taj papir koji me mami da se još jednom ugušim u njegovom prostranstvu bez kiseonika i boja, u toj varljivosti koja mi iskapi i poslednju kap krvi i da vid zaslepim tom belinom u kojoj sam se gubio već nebrojeno puta, tumarajući kao slepac u samoći i tišini pustoši.
I hodim ovuda, ostavljajući tragove, te crno obojene linije i figure, samo meni tako dobro poznate, a ipak nerazumljive. I iza mene, i ispred mene, i pokraj mene svud izbledeli, jedva vidljivi, otisci mojih pređašnjih tuga. Ponovo u sebi prepoznajem izgubljenost, strah, sporinu, prepoznajem osećaje kojima se opirem i sada, evo, dok se kao žedan pas vučem pustim ulicama sećanja u potrazi za barom u kojoj ću se konačno udaviti.
  Vreme ovde ne postoji. Zastalo je onoga trenutka kada sam, otvorivši oči, shvatio da stojim pred ruševinama još nedovršene kule od peska koju sam tako pomno gradio godinama. Loš majstor, još lošiji materijal. I sada, tako nekako zaglavljen u tom vremenskom tesnacu, ja lutam tražeći izlaz, tražeći polugu kojom ću ponovo pokrenuti vreme. Želeo bih ostariti, jer možda mi starost donese zaborav; želeo bih zaboraviti, jer možda mi zaborav donese mir; želeo bih umreti, jer možda mi pokoj konačno donese slobodu.
  U ovom beznađu, u ludilu beskonačnog slepila i neznanja, u ovom svetu bez odraza i senki, oko je sklono da prevari i slaže, da obmane vid i um. Tu malu igru mu ne branim jer odlično znam da mi samo tako, uz varku i laž, srce može nanovo zatrepereti, oko zaiskriti i sjaj zablistati u njegovoj zenici. I žalim. Žalim za onim što je bilo, žalim za onim što je moglo biti. Žalim bez suza, u tišini i u dubini nevidljivosti svog sopstvenog podzemlja, memljivog i vlažnog; sitog samoće i čekanja.

  Oproštaj ti tražim. Zbog dana potrošenih, zbog neizgovorenih nada, izrečenih reči ljubavi i suza koje su, onako besramno i obilno, tekle, u noći našega rastanka, u ledenom i bučnom crnilu te tople junske noći u kojoj su sve moje lađe završile na uspavanom dnu uzburkanog okeana, dok sam se ja na površini grčevito borio sa slanim suzama, slanim valovima i slanim vetrovima za još jedan dah.
  Oproštaj tražim i sebi. Zbog dana koje i dalje beskorisno trošim, zbog nadanja koja još uvek ne smem da izgovorim, zbog reči ljubavi koje i dalje upućujem tebi, gluvom, nemom i slepom stvoru što pred tim rečima strepi.
  Na ovom belom papiru se vidi sve. Dok se mislima provlačim između ovih ugljenih tragova prošlosti, svaki me od njih ubada u slepoočnice kao otrovni trn koji, umesto smrtonosnog soka, u krv ubrizgava sećanja s pomoć kojih pred očima, umornim i suvim, iscrtava slike koje su jednom bile žive u sadašnjosti, sada tako dalekoj. I vrlo dobro ja znam kuda me ova staza vodi. Teškim koracima odbrojavam vreme i svakim od njih od tebe sam sve dalje. Spreman sam da presudim sebi i da kaznu nad samim sobom izvršim svojevoljno. U nemiru srca i nespokoju duše odgovor tražim na pitanje jesu li se to sve one godine, ljudi, sećanja, sreće, uspomene i navike svele na ovih nekoliko sitnih metričkih jedinica koje me dele od ponora iz kojega nema nazad i od onih nekoliko dana kada sam zaista živeo i nakon kojih sam umro? Jer kada umre nada, za njom umiru i srce i duša. Nakon toga, sve je samo prazna, napukla ljuštura, nagrižen i zarđao oklop i gnjila drvena kutija u kojoj trunu i poslednje živopisne, šarene slike prošlosti. Tišina je bezdušna i bučna kao odjek što do mene dopire iz sećanja, davnog i u trenu doživljenog pa nestalog, a kojem i dalje robuju moje misli.

 Žagor hiljadu glasova, nečija tiha molitva, bezbrojni koraci i sitne psovke, preglasna muzika, miris kuvanog kukuruza i jodom posoljenog crvenkastog peska, sunce što prži kožu i sveže kapi letnjeg pljuska što donose svežinu s planina,... Trenuci koje bih živeo večno. Sa tobom.
Onda je svanulo jutro, sunce me je zaslepelo, a za dušu moju nastupio je mrak i ja sam ostao sam.
 I ne znam, zaista, šta bih ti rekao. Guše mi se oči u ovom belilu i njegovom kosmosu bez zvezda dok svaku neispisanu reč odbacujem i cenim je nedovoljnom, siromašnom i slabom. Nisam jak na rečima i ne umem ispisti osećaje. Nemoćan pred ovim beskonačnim prostorom bele hartije, ja odustajem još jednom. Znam da bi me opet iskrena reč koštala spokoja i da me od tog poraza dele samo korak, ili dva. Pred njima je ponor u koji bih skočio s radošću malog deteta koje se glasno raduje prvom snegu, ali znam da taj bi moj glas pokrenuo lavinu ledenog snega koji bi se uz gromovitu tutnjavu sručio na mene, zauvek prekrivajući svaku Mogućnost.

 Umesto toga, uspravljam glavu, oštrim zubima grizem usnu, odlučno zamahujem rukom i daleko, daleko u magličasti bezdan bacam svoje samoubilačko oružje koje već tri hiljade dana nosim zadenuto za pojas. To isto oružje koje je onomad ispisalo nerazumljive reči tvog oproštaja od mene, koje ni do danas ja nisam shvatio. Pisaljka, čiji mi se šiljak godinama zabadao u srce ubijajući me polako, neka ostane zauvek tamo negde na strmim liticama ambisa od kog odstupam i kom okrećem leđa. Neka joj ovde bude grob, a moj poslednji pozdrav na ovom sprovodu neka bude eho koji će uzdrmati uspavane planinske masive i tonama vlažnoga snega zauvek od mojih namera skriti oružje kojim sam bio spreman samome sebi oduzeti od Boga dato Vreme.
Kroz ovu ću pustoš istim prostorom sećanja i bola krenuti ka onom malenom otvoru iza koga jedva nazirem svoje sopstveno lice, bledo i bezizražajno. I padaću. I lutaću. I gubiću veru. Ali neću odustajati.
 Ja ne znam šta mi taj put može doneti, ali jedno znam: bolje je i neizvesno putovanje, potraga za odbačenim Sobom i nepoznata staza na kojoj ću možda opet pronaći svoj Osmeh, nego izvestan pad u ponor u kome bi skončale moje i poslednje vere. Jer nema većeg greha od hotimičnog pogubljenja nečijih nada. To čin je emotivnog samoubistva, a taj teret ja nisam spreman nositi na svojim plećima. Umesto toga, biram dug i bolan put jer na njegovom kraju, siguran sam, čekaće me jedno poznato i nasmejano lice. Jedino je ono vredno u ovom mom životu.

 A jednom kada stignem, pokloniću mu se i zatražiti mu oprost.