U poslednje vreme, na pamet mi padaju samo naslovi i teme, ali nikako radnja priče koja bi zavredela vašu pažnju. Onda, bistro kao šum vetra u krošnji breze, kada se nevidljivo provuče između grana i listova, pred oči mi iskače tvoj lik i tamo gde sam poslednji put stavio jednu tačku, inspiracija dodaje jos dve.
Ja opet krećem da pišem nadahnut tobom.
Ova se priča zove: Pet junskih dana.
Verujem da čovek sazrevajuci menja svoj ukus, evoluira rekao bih, sve shodno životnim iskustvima i mesecima,godinama, decenijama koje je ostavio iza sebe. I ja sam mnoge navike promenio. Neke na gore, neke na bolje. Promenio sam stavove i po nekoliko puta, a sve, opet, zahvaljujući onome što sam doživljavao i proživljavao. Život te tera na nova iskustva i nauči novim stvarima. Neke se od njih, pak, nikada ne promene.
Ja, eto, nikada nisam prestao da ne volim jutra. Najradije bih ih sve prespavao. Nekako sam, čini mi se, u tami noći pronalazio svome srcu mir i svojoj duši spokoj. Noć je bila moje mesto za beg od strašnih slika koje je zorom otkrivala sunčeva svetlost.
Ali to dvadeset drugo junsko jutro sam čekao. I dočekao. Sve dolazi, pre ili kasnije. Pa tako, tog jutra ka meni krenu i ti.
Sunce je bilo u zenitu kada se sa kristalno plavog neba, zajedno sa užarenim letnjim vazduhom, na zemlju spuštao i mali, beli avion, donoseći mi sa sobom toliku radost! Voleo sam avione, a tog dana sam ih voleo jos više.
Stajao sam kao na gomili kamenja, tek izvađenog iz nekakvog ognja, dok su mi se glavom motale nepovezane misli. To isto kamenje se kotrljalo ispod i oko mene, udaralo me u prste i skočne zglobove, a ja sam se snažno trudio da ih izbegnem, pomerajući se s mesta na mesto. Doručkovao sam tog jutra, što inače veoma retko radim jer se prilično kasno budim, a creva su mi se ipak oglašavala. Želudačna kiselina mi je već svarila sve na šta je naišla i sada je krenula, kao najveće zlo pred strašnim porazom, da izjeda samu sebe. Ledeni dlan leve ruke mi se znojio, u ušima mi je bubnjalo, a vrelo kamenje i dalje me je žarilo po nogama.
Koliko li je već prošlo od sletanja aviona? Deset minuta? Sat? Dva? Logika mi je govorila da je možda proslo tek desetak minuta, ali su tamo neke sive ćelije u mozgu vreme računale po svome. Motori aviona su već davno utihnuli i ono tutnjanje u ušima sada mi se činilo jos bučnijim. Trčim s kraja na kraj terminala. Hiljade lica, stotine glasova, desetine susreta…
I onda muk.
Nestadoše svi oni jezici, reklame, obaveštenja sa razglasa, nestade aerodroma i aviona, užareno kamenje se u trenu ohladi, buka u ušima utihnu, ključajuća kiselina u stomaku se umiri…
Tek sada, u ovom sveopštem muku, čuo sam svoje srce. I čulo vida i čulo sluha i sam samcati um, davali su mu ludačko ubzanje i da je potrajalo još koji tren, iskočilo bi mi iz pretesnih grudi i vinulo se ka nebu, zajedno sa onim plavim avionom što je upravo poletao za Moskvu.
Ako san može da traje danima, onda sam ja uveren da sam svih tih pet dana spavao.
Voleo sam tih pet junskih jutara. Voleo sam tih pet junskih podneva. Voleo sam tih pet junskih večeri. Voleo sam tih pet junskih ponoći. Takav sam želeo život da mi bude: život sa tobom i pored tebe. A voleo sam život, voleći tebe.
Srce je kucalo na levoj strani mojih grdi, sreća na desnoj. Tvoja je glava počivala između njih. Tiho, odmereno disanje, tvoje, u snu nasmešene, usne i miris kose tik ispred mog lica. Samo je Bog, ako postoji, bio iznad nas. Ja sam mu, postojao On, ili ne, na ovom trenu bio zahvalan.
Nepomično ležim i plitko dišem da te ne ometam u snu. Iz vana dopiru glasovi nekih prolaznika, lavež pasa, toplina letnje noći. Sami smo u intimi ove male iznajmljene sobe. Ruka kojom te grlim već odavno trne dajući mi znak da tamo nekim ćelijama nedostaje kiseonika, a ja ne marim. Zar mi je uopste u ovom trenutku potreban kiseonik? Zar mi je potrebna krv, voda, hrana, sunce? Zar mi je bilo potrebno išta dok grlio sam tebe na svojim grudima?
- - -
Sada mi svaka ćelija buntovnica dobija dovoljno kiseonika, ali ja sav trnem. Sada udišem punim plućima, a ipak se gušim. I sada sija sunce, ali mi ne daje život.
Želeo sam da ti moje grudi budu dom. Sada je u njima samo srce, i dalje na svojoj levoj strani, samo i zaboravljeno. Još uvek kuca, a da ni ono, a ni ja ne znamo zašto. Onu sreću koja se bila gnezdila pored njega istisnuli su grčevi koji su mi napinjali stomačne mišiće te naše poslednje večeri, pred jutro kada sam te pratio do mesta na kom se nalazilo ono isto užareno kamenje.
Nisam znao da je sreća slana, sve dok mi nije, izgurana iz grudi, krenula curiti iz očiju i slivati se niz lice, do mesta na kom sam ja i dalje osećao toplinu tvog obraza.
O, koliko li je bilo te sreće samo! Nije prestajala da teče iz očiju satima!
Pa i sada, nakon što te već mesecima ne gledam i ne čujem, ona se i dalje cedi, dok se ja pribojavam zaspati, jer možda te sanjati neću.
Social media
Dalibor Banovic
