Dalibor Banović

Muzički čuperak (a za Mariju i mene tri Bambija)

    1.

   Sećam se da mi je Marija, drugarica iz razreda, prišla i predložila da nastupim sa njom u Muzičkom toboganu. Neko je drugi trebalo da bude njen partner, ali je on, ne znam zbog čega, odustao pa je neko došao na ideju da bih ja mogao da odradim taj poslić i predstavljam našu školu u toj nadaleko čuvenoj emisiji. Plesaćemo Čarleston (nikad pre nisam ni čuo kako ta igra zvuči).
Ne bi mi to bio prvi nastup pred publikom jer smo jednom prilikom povodom nekog praznika igrali u sportskoj hali naše škole, onako grupno, i to uz pesmu "Otišla si sa salaša" (mnogo godina kasnije sam se veoma iznenadio kada sam otkrio da je to u stvari pesma sa prvog albuma Lepe Brene i Slatkog Greha!). Sećam se da je hala bila prepuna, pretpostavljam roditelja i rođaka nas učenika. Mada, ovaj put je ipak bio u pitanju Muzički tobogan! Nije to bila mala stvar! Putovanje do studija, kamere, svetla, veliki orkestar, milionski auditorijum pored TV prijemnika, bodovanja, gostujuće estradne zvezde, a plasiramo li se u finale, bome, i trodnevna ekskurzija. Ne, ne, nije bilo isto.
Kada sam rekao mami da ću nastupiti na Toboganu, kako smo ga svi skraćeno zvali, ona se zaista iznenadila. Bilo mi je drago doneti joj radost, s obzirom da je tada već bila ozbiljno bolesna (naredne godine je, na žalost, i preminula). Ne znam tačno šta mi je tom prilikom rekla, ali znam da sam u njenom glasu mogao osetiti ushićenje. I ponos. Nisam imao mnogo prilika u svom životu učiniti je ponosnom, ali sada je došao taj trenutak i ja ću ga iskoristiti. To mi je bila dovoljna podrška.
Ne verujem da sam siguran ko je bio koreograf za Marijin i moj nastup (oprostićete, ali bilo je to davne 1989. godine!) ni koliko smo proba imali. Kada pokušam da se prisetim, vidim samo Mariju i mene kako đuskamo na žutom parketu nove dvorane naše sportske hale, i to one manje, gore na spratu, uvežbavajući korake.
Muzički tobogan je bio divna emisija. Gledala ju je cela bivša država. Sat - sat i po televizijskog programa nedeljom ujutro spajalo je svu decu Jugoslavije. One velike. One bezbrižne. One koja se par godina kasnije počela raspadati u krvi.
Kratak period uvežbavanja (ili se meni bar činilo da je bio veoma kratak s obzirom da sam mislio da ništa neću upamtiti) se završio i na red je došlo veče pred polazak na put. Naravno da, kao i svako dete, od uzbuđenja nisam mogao zaspati do duboko u noć, možda čak i do 23h. Ali kada sam jednom zaspao, spavao sam čvrsto. Pred sam san, u mislima sam ponavljao korake Čarlstona, plesa iz neke daleke zemlje, ritam muzike iz nekog davnog vremena i zamišljao kako li će sve to proticati.

                                                                                    2.

   Odrastao sam kod bake i dede. Imao svoju sobu i svu slobodu i privatnost (svoja sobica-svoja slobodica). Baka je uvek kucala kada bi ulazila. Voleo sam da menjam raspored nameštaja u sobi. Za razmeštanje nije bilo nešto mnogo kombinacija jer je nameštaj bio težak za mene, onaj starinski, možda s kraja sedamdesetih, ili početka osamdesetih godina, i ja ga nisam baš preterano voleo, a povrh svega raspored vrata i prozora mi je te kombinacije još više ograničavao. Zidovi sobe su bili pomalo hrapavi i neravni u uglovima, ali meni predivni jer mi se sa njihovih visina, sa svih strana, smešila Lepa Brena. Mislim, njene su fotografije, posteri i naslovne strane magazina i bukvalno zauzimale svaki slobodan centimetar svetlo plavo obojenih zidova. Kako je samo imala predivne zube i oči! Kakav glamur! A sada ću i ja biti na TV-u, baš kao što je i ona često bila. Moji drugari iz susedstva su imali lepši nameštaj, noviji. I veće kuće. I ravnije zidove. Ali ja sam se osećao kao svoj na svome u toj kući, koju je moj deda svojim rukama sagradio i u toj sobi u kojoj sam provodio detinjstvo. 
Prozor moje sobe bio je odmah uz ulični trotoar. Imao je dva sloja krila od kojih je na jednom, onom spoljašnjem, staklo u donjem desnom uglu bilo polomljeno jednim nemilim događajem i nikada nije bilo zamenjeno. Kroz tu rupu u zimskim mesecima noć mi je u sobu bez grejanja sipala hladnoću, mrazom slikajući po staklima najdivnije, jedinstvene, oblike. 
Krevet na kom sam spavao tih se dana nalazio tik ispod prozora. U sobi su jutarnju svetlost u crno bojile spuštene, oker roletne. Spavao sam dubokim, praznim snom. Spavao bih sigurno i duže da se u isto vreme nije začulo lupanje po tim istim roletnama, otvaranje vrata moje sobe i tihi, ali uzrujani glas moje baba Zage koji me budi i govori da kasnim. Nisam imao budilnik pa sam se, kao i svako jutro oslonio na nju, ali je izgleda i ona sama toga jutra bila prispala. Dve-tri sekunde su mi bile potrebne kako bih shvatio da mi se ne obraća lik Lepe Brene koji se smešio sa velikog promo plakata njenog albuma iz 1986. godine, a koji je bio zalepljen na vratima, baš preko puta mene, kao što su mi trebale te dve-tri sekunde kako bih se prisetio gde li ja to kasnim vikendom ujutro.
Zaspao sam. Retko mi se to dešavalo. Nikada nigde nisam kasnio, možda jednom, ili dva puta u školu tokom celog školovanja i bilo mi je veoma neprijatno što je ceo autobus đaka i nastavnika morao da dođe po mene i još da me čeka ispred kuće dok se ja ne spremim. Pretpostavljam da nisu dugo morali da čekaju jer mi je trebalo svega nekoliko minuta da se obučem, zgrabim unapred spakovan ranac sa jaknicom, cipelama i sendvičem i da se nađem na sedištu autobusa koji je krenuo ka... U stvari, ja uopšte nisam imao pojma gde mi to idemo, tj. gde se nalazi studio u kom ćemo snimati emisiju. Po prirodi stidljiv, nisam se usudio ni pitati ikoga. Na kraju krajeva, videću kad stignemo. Mislio sam da će to biti Novi Sad pošto je produkcija bila TVNS, ali kada smo prošli vojvođansku prestonicu, svi smo shvatili da u stvari idemo za Beograd; veliki ograd. Veooma veliki. 
Košutnjak. Ogroman studio u ogromnom gradu. Kako li je sve samo izgledalo glamurozno i koliko li je samo dugo trajalo snimanje! Činilo mi se celu večnost! Segment po segment, deo po deo, igra po igra, pesma po pesma. Onda nešto nije išlo kako treba, pa onda ponovo. Sećam se da se dečji orkestar jedne, čini mi se slovačke škole iz Vojvodine koji je gostovao u umetničkom delu programa, postavljao pola sata: ko će gde da sedne, koji instrumenti idu napred, koji sa strane, koja devojčica ide uz kog dečaka,... Jednom rečju - beskraj. Nisam tada razumeo kako je sve to funkcionisalo (godinama kasnije kada sam i sam radio na televiziji uvideo sam da za jedan obični prilog od 5 minuta potrošiš ceo dan, a kamoli za jednočasovnu emisiju sa tolikom brojem učesnika) i mnoge su mi se stvari činile nepotrebne. Naravno, mom nestrpljenju je doprinosilo i čekanje na to da voditelj otpeva uvodnu pesmu za takmičenje u Čarlstonu, da nastupim, završim sa tim i konačno se opustim i uživam u trenutku. Pored svega, od par stotina stolica u studiju, ja sam sedeo na polomljenoj i iskrivljenoj i od toga su me već leđa bolela. Bio je to dug dan. Kada bi mi, tokom dugih tehničkih priprema između nastupa, opala koncentracija, pogled mi se odmarao na korpama punim Bambi slatkiša koje su se nalazile na kraju podijuma, tik ispred mene. Dobijali su ih đaci gostujućih škola, koji su nastupali, ali ne u takmičarskom delu.

                                                                                    3.

   Kada su me tog jutra, onako naglo probudili, na vrhu potiljka mi je sedeo čuperak. Imao sam bujnu, kafenu kosu. Šiške su mi padale preko čela sve do kosih očiju iste boje, ispod kojih su se smestili podočnjaci (kojih se ni dan danas nisam uspeo rešiti). Često sam imao "problema" sa čupercima jer mi je kosa bila veoma neposlušna, ali je ovaj bio nešto posebno: štrčao je koliko je god mogao, svom svojom dužinom. Probao sam sve. I ništa. Jedino čega se sećam iz autobusa, prilikom četvoročasovnog putovanja do Beograda, jesu moji napori da ukrotim taj čuperak. Stavio sam i gel pre polaska, pokušao ga zalizati, zalepiti, pričvrstiti...šta god, pokušao ga i pljuvačkom privoleti da se pridruži ostatku kose, ali bez uspeha. Veći deo puta sam proveo glave pripijene uz sedište ne bi li se taj čuperak smestio gde treba. Nije. Nakon nekoliko sati, ja više nisam mario.

                                                                                    4.

   Po samom ulasku u studio svi smo bili zabezeknuti njegovom veličinom. Velike kamere, mnogo svetla, ogromni orkestar, bezbroj sedišta, sjajni podijum gde ću nastupati (koji je, u to sam se kasnije uverio, bio toliko klizav da sam prilikom kasnijeg nastupa samo mislio o tome kako da se održim na nogama i ne padnem na vrh nosa pred svim onim učenicima). A bio je tu i Đorđe Balašević. U žiriju. Moram priznati da sam tada bio pomalo razočaran što u žiriju nije bio neko drugi koga bih više želeo da vidim. Znate već na koga mislim.
Ne sećam se da nas je neko raspoređivao gde da sednemo, ali se sećam da je naša škola bila u sredini, spram podijuma, levo od nas su bili đaci iz Rume, a desno iz ne sećam se kog grada. Bilo je đaka iz još jedne, ili dve škole, ali se oni nisu takmičili. Ne znam čak ni koja faza takmičenja je bila u pitanju, da li polufinale, ili nešto pre toga. Ja sam sedeo u prvom redu ispred podijuma, odmah uz stepenice koje su sa moje leve strane vodile na gore, negde ka izlazu.
Kako je Minja Subota, ikona dečjeg programa Televizije Novi Sad i, mogu reći slobodno, cele Jugoslavije otpevao svoju uvodnu, svima i danas veoma dobro poznatu numeru, odmah je prozvao prve takmičare koji su zaigrali rock 'n' roll. Muzika je zatreštala, deca su istrčala na podijum i šou je počeo. Energija, uzbuđenje, adrenalin, navijanje,... Bilo je fantastično! A kada se rock 'n' roll završio, voditelj je počeo sa predstavljanjem plesača, škola i mesta odakle su dolazili. Kako bi on predstavio pojedine učesnike, tako su njihovi drugari u glas, kao po komandi, podizali ruke u vazduh uz povik "Jeeeeee!" Usledile su imitacije, muzičke pantomime, pisanje stihova, komponovanja,... Jedna po jedna igra, jedan po jedan nastup i došlo je vreme i za Čarlston! Kada su duvački instrumenti zatreštali i muzika zasvirala, meni sada već poznatu melodiju, Marija i ja smo poskočili iz naših sedišta i, ispraćeni podrškom naših drugara, istrčali na podijum, onaj isti sjajni, besprekorno osvetljeni i klizavi. Okrenuli smo se jedno ka drugom u razmaku od, možda, metar, spojili dlanove, ukrstili prste i počeli da "vezemo" nogama. Muzika je bila veoma glasna, baš kao i navijanje koje je dolazilo sa tribina. Ceo ples nije trajao duže od pet minuta, ali se meni činilo da traje pet sati. Ovo još nikome nisam rekao, ali negde na polovini numere ja sam u momentu zaboravio sve što smo Marija i ja danima uvežbavali. Ne znam... negde sam ispao iz ritma, pomislio na nešto drugo, pogledao u stranu, pomislio na čuperak koji je skakao sa mnom... ne znam. Znam samo da smo se Marija i ja đuskajući kretali jedno ka drugom i da je trebalo nešto skupa da uradimo, a šta - ne znam. Kada mi se približila, samo tren pre nego je trebalo da se uhvatimo za ruke, ja sam joj okrenuo leđa i nastavio da đuskam ukrštajući stopala u ritmu muzike, udaljavajući se od nje. Marija je, srećom, bila nešto talentovanija za igru od mene. Ne znam da li je uvidela šta se desilo, ili ne, ali u tom momentu i ona se okrenula od mene i kao odraz u ogledalu, baš kao da smo to planirali i uvežbavali, mi smo krenuli da improvizujemo. Tamo-vamo, levo-desno... i to je to. Shvatio sam da dokle god smo u ritmu i dokle god se držimo "teme" možemo da se krećemo kako želimo (zar to i nije, u stvari poenta plesa: sloboda pokreta?).

                                                                                   5.

   Jedna stvar mi nije bila jasna: negde pred kraj snimanja, u jednoj od pauza između nastupa, voditelj je pravio razgovor sa predstavnikom rumske škole. Još se sve igre nisu bile završile, a on je Rumljaninu postavio pitanje kako se oseća kao pobednik! Godinama kasnije, čak decenijama, bio sam uveren da je takmičenje bilo namešteno, ali nisam mogao naći valjan razlog za to. U mojim mislima ustoličilo se pitanje: zbog čega je Ruma bila bitnija od nas, Apatina?! Dugo nakon toga nisam voleo Rumu (čak i sada, posle svih ovih godina, pri pomenu tog grada, ja se setim tog trenutka). Jednostavno to nisam mogao zaboraviti tek tako, sve dok mi jednom nije palo na pamet: Ruma je verovatno imala dovoljan broj bodova prednosti ispred nas, drugoplasiranih Apatinaca, da ni preostale igre ništa ne bi mogle promeniti, te je gospodin Subota iskoristio priliku za intervju, kako to ne bi morao uraditi nakon napornog celodnevnog snimanja. Da, kada se u dečijoj glavi rode pretpostavke, jedino ih život i naknadno iskustvo mogu promeniti.

                                                                                    6.

   Moja mama je propustila premijerno prikazivanje emisije, ali me je gledala u reprizi. Od celog našeg nastupa u Muzičkom toboganu, meni je u najjačem sećanju ostao moj kafeni čuperak: sedim pred TV ekranom, gledam emisiju i jedino što uočavam na podijumu, u plesu, u celom studiju jeste moj čuperak koji u ritmu muzike odskače, izvija se, leprša,...

                                                                                    7.

   Naša škola nije pobedila tog dana, ali Marija i ja smo od žirija dobili sve petice. To je ukupno bilo tri "Bambija" za nas dvoje i našu školu!