Sedim. Ne znam ni gde sam. Pri punoj sam svesti, a opet van vremena i svih događaja. Lomim prste.
I ovaj nokat mi se zakinuo, a ja ga nervozno pokušavam odgristi i izravnati, ali ne ide. Lupam po radijatoru koji se izgasio, ne znam ni kako, okrećem onaj termostat, ali ništa. On je sve hladniji i hladniji. Hvata me zebnja. Preko ramena i vrata do temena mi, uz škripu tišine, prolazi neka jeza. Kasno je već i noć je bez meseca. Ovo svetlo mi smeta. Bode me u zenice. U svako oko po jedan mač. Ne mogu one toliko da se suze koliko je ova svetlost u prostoriji jaka. A ja ne smem da je ugasim. Ne bojim se ja mraka, vec samoće u tom mraku. Onda sklapam oči i gledam u neku ružnu, prljavo crvenkastu boju ispred koje se kreću čudne figure, crni obrisi nečega što mi mozak projektuje. I dalje pokušavam otkinuti deo nokta.
Nerviraju me ove figure bez oblika sto se kreću tamo-ovamo i uopšte ne razumem šta to svest ima da mi kaže. Do pre nekog vremena sve su figure imale smisao, sve su bile oblikovane tvojim likom i ja sam znao da to tako treba. Od kada smo se rastali figure su se skroz iskrivile i pokvarile. Nestalo je i muzike, a ove prostorije u kojima moja duša luta bez te su muzike hladne, odbojne, kamene. A od kog li je materijala ta duša, kad je tako tanana i osetljiva, kad joj sve smeta? Tu je ona negde, oko srca, ali joj sad ne prija ni buka njegovih otkucaja, uvek ravnomernih, uvek predvidivih, što odjekuju pećinom mog tela, s kraja na kraj, pa i dalje, kao eho zvuka čekića nekog rudara. Stavljam ruku na grudi. Ne osećam drhtaje. Srce je mirno, Spokojno, radi svoj posao. Brojim otkucaje: ...35, 36, 37 i tu odustajem. Mičem ruku, a srce i dalje, ne mareći za moje pokrete, nastavlja da kuca. Svaki njegov otkucaj mi deluje izvesno. Sve do jednom. Kada će se srce umoriti? Kada cu ga ja umoriti? Shvatam da se plašim. Jednom otkucaja mog srca više neće biti. A onda duša neće imati nikakvog razloga da bude tu, kraj njega, i napustiće me i ona.
A ti to nećes znati.
Otvaram oči. Kažu da nada poslednja umire. Ja mislim da poslednje umire srce. Moja nada je već umrla. Pokupio sam već i samrtnu postelju na kojoj je onomad izdahnula. I nikoga nije bilo da je prati. Samo sam ja stajao, nem, zagledan u pod i žalostan. Žalostan sam bio, ne zbog njene izvesne smrti, već zbog toga što sam je ja onako pred smrt mučio, trudio se ozdraviti je iako mi je um govorio da s njom ću se uskoro pozdravljati. Ne znam ni sam šta mi je to trebalo. Valjda sam hteo više verovati svojim potrebama i željama, nego zdravom razumu i činjenicama. Valjda sam mislio da će onaj osmeh trajati. Valjda sam mislio da ćeš ostati kraj mene ovakvog. Valjda sam bio budala.
Konačno sam otkinuo zakinuti nokat, radijator je proradio, a tamne figure su nestale. Ja sam tonuo u san dok je srce i dalje neumorno kucalo. Verovao sam, kucaće i kada se budem probudio.
Zora je svitala.
Social media
Dalibor Banovic
