Deo 1: Te godine proleće je plakalo
Ispod breze jednog toplog popodneva
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Poslaću ti komad
Mora Jadranskoga
Otkinutog od zidina
Budvanskoga grada,
Al’ nikom ne reci
Jer dozna li Budva
Ljutiće se na me
Što joj kradem blaga.
Pričaću ti tajne
Toplog maestrala;
Kad nabora more
Tad priča nam i šapće,
Al’ samo sam ja
Taj što razume,
Jer ko sluša vetar
Tajne saznavaće.
Ukrasiću ova slova
Narandžinom bojom,
Plodom sa drveta
Iz dvorišta moga
Pa sesti i čekati
Tebe da me nađeš
Na pločniku starog
Grada budvanskoga.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Za E.K. Za prve visine i prva dna koja doživeh u trenu i u večnosti
Ispod breze jednog toplog popodneva
Pisao bih ti,
Al’ mi ruka drhti
I suza mi slana
Na mastilo kane,
Pisao bih,
Al’ se grče prsti
I svako baš slovo
Na njima ostane.
Došao bih ti,
Al’ nas sada dele
Razdaljine što se
Osećanjem mere,
Došao bih
Da me razvesele
I izmame osmeh
Oči tvoje snene.
Pisao bih ti,
Al’ me strah od reči
Što ruka bi ova
ispisati mogla,
došao bih
da ti mogu reći,
al’ ni tada duša
snage ne bi smogla.
Zato sada ovde
Sedim kao stran
I pišem ti slovo
Što nikad neće stići
I mislim na tebe
Kad budi se dan
I kad tama želi
Na jastuk mi sići…
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Nemoj mi gledati usne jer drhte,
Jer nisu hrabre reći da idem;
Ne, nije to igra senki i svetla,
Ne varaj oči jer dobro ti vide.
Nemoj mi gledati ruke jer drhte
I nemaju snage reći ti: Zbogom,
Ne, nije im zima od snega i vetra,
Lede se jer se rastaju s tobom.
Nemoj mi gledati grudi jer drhte,
Međ’ rebrima srce, palo, bez moći;
Ne, ne krijem ništa, istinu nađi
Pogledom jednim u moje oči.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Što hodam ka tebi kad leđa ti vidim
I čekam te reči što reći ćeš nekom?
Što srce, kad nije krivo, ja bijem o hridi
Pa se lomi na komade i kune me jekom?
O, zar se ne okrećeš nikada za sobom?
Ja puzam jer vreme salomi mi noge;
Jedino me vetar još ponese za tobom,
Taj vetar, ta sudba, što polomi mnoge.
Posustaću ovde u senama vrba
Jer ponovo vetar u prsa mi duva;
O, da li ćeš ikad zažalit’ kad treba
Da smeješ se glasno u podneva gluva?
Pogledaćeš, o večeri , ka nebu ćeš glavu dići,
Al’ mi pogled nećeš sresti niti glasa čuti
I bitno ti neće biti gde ćeš tada stići,
Nova će te bol odvesti i novi te odvest’ puti.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Pusti me,
Ja ionako ne mislim dalje.
Ovde, na početku
Za mene je kraj;
Želim,
Samo na tren
Da sjajem svoje duše
U tmini mi ovoj učiniš dan.
Išcupaj mi ovaj
Kamen iz grla
Jer vazduha nemam
Ni snage da dozovem san;
Molim te spusti mi kapke
Da usnim i više nikad
Dana ne ugledam.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Šapatom tiho korača. Noć.
Kroz usnulu travu provlači zvezde,
A koralno granje gde ždrali se gnezde
Sad u tami slave pesmu zvanu ponoć.
I zovu me svodovi. Južni.
Da me guše, tajno da me guše,
Netragom se sreće zametnuše.
Ja hodam i tražim, al’ put mi se ruši.
Kažu li ti vetrovi. I magle
Da te trebam ni vazduh ne dišem,
Da bivam kad jesenje su kiše;
Postojim ko grane što zemlji se sagle.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ti letiš, a ja te
Nikada sustići neću
Jer ruke mi teške
I noge još teže
Ko hrastove crne grane
Objesen kad mraz poveže.
Ja hrlim, al’ ipak
Izmičeš mi lako,
Taj osmeh na usni
Osmeh je mog straha;
Ja hrlim, jurim sve brže,
Al’ od svega samo ostajem bez daha.
A onda ću jednom
Posustati naglo,
Ispred oka svoga
Izgubiću sreću;
Ni rukom te neću pozdraviti
Jer snage ja imati neću.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Nastavi,
Ja skrenuću ovde
I sesti međ` cveće
Da sačekam jesen,
Vetar će ti doneti moj glas
Kad se hukom uvije
U osamljen kesten.
Nastavi,
Ja slab sam i preslab,
Već šapatom zborim
I oči mi prekriva sen;
Znaćeš da sam
Ostao bez suza
Kad s hukom se povije
Ostareli kesten.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
U samoći sedim
Sred tišine i pustine
I pogledom tupim, bledim
Gledam u gustine
I u bele njive
I u crne grane;
U zenicu ovu
Ceo svet da stane.
…Sa reke se žubor čuje,
S oranice vrane.
I predveče tiho
Silazi sa škripom;
Jesen sumorna je
I pod ovom lipom.
Social media
Dalibor Banovic
