Sećam se, mesec je sjao. Pun, jasan i pomalo narandžast, valjda od pretople letnje večeri. Na tom noćom suncu tražio sam tvoje, a ti moje lice. Smejali smo se kada bi nas svaka novootkrivena šara podsećala na moj nos. Onda bih od tebe dobio poljubac u obraz i uz tihi, poluglasni uzdah koji bi se otisnuo kroz osmehom iskrivljene usne, nastavili bismo ćutke pratiti njegov hod po vedrom nebu.
Činilo se, nije voleo da bude posmatran i ogovaran. To uglavnom ne voli niko. Ali, baš kao i obično, od toga je teško pobeći i ma koliko se on žurio da pređe s jedne na drugu stranu nebeskog svoda, činilo se, hodio je sve sporije.
Onda je, nekako iznenada, u begu od radoznalih pogleda, sav smušen, istim onim “mojim nosem” zapeo za toranj obližnje crkve, zaklonivši tako ono malo sazvezđe koje sam obećao tebi i jednu nemirno treperavu zvezdu u njemu koju sam nazvao tvojim imenom, porumeneo još više i, konačno, odustao od bega.
Baš je bio smešan taj mesec.
Baš je bilo tužno to jutro.
Ne volim rastanke. Uopšte. Ne volim ni jutra. Umorna su od neprospavanih noći, od ranih buđenja, od bojenja dana u svetlije tonove.
To jutro posebno nisam voleo. Ni naš rastanak. Nije bio kao što sam želeo da bude. Nisam te dovoljno ljubio, nisam te dovoljno grlio, nisam ti dovoljno puta rekao da te volim.
Taj dan mi je prošao kao u nekom polusnu i sada da me neko pita kako, ne bih mu znao reći. Ne sećam se. Sećam se samo beskrajne praznine u moru svih tih ljudi koji su me okruživali. Stotine, hiljade lica, a ja jedno vidim. Stotine, hiljade glasova, a ja čujem samo tvoj.
Mesec je sinoć, ipak, na kraju pobegao. Znao je put. A kuda da danas pobegnem ja?
Kako su brojevi na časovniku postajali crnji i večernji sati bacali svoju mrežu tame na bučni, prebučni grad, tako se iz mojih grudi pritisak širio ka očima. Uvek je to taj put za suze. Nikada neki drugi. Ja ne znam kako se to desi da te nešto stegne u grudima, a tek gore, na licu, izađu slane kapi. Kojom su to niti povezani srce, duša, mozak i oči? I gde se uopšte ta veza kida? Znam samo da je toliko tanka da ju je veoma teško pronaći, ali baš kao i sve velike stvari, nađeš je kad se najmanje nadaš, a onda , kada se to desi, nisi spreman i veoma se lako sapleteš o nju, padneš, prokrvariš, dozvoliš da te svi gledaju, a ti glumiš da ti nije ništa, onda otrčiš iza prvog ugla samoće i, opet bez najave, popuste ventili, a bujica krene sama od sebe, ne mogavši više čekati da li razum ima još nesto da kaze. I da ima i da nema, razlika ne postoji.
Mesec se ponovo, skoro u isto vreme, niotkuda, pojavio na nebu, u svom svom sjaju. Žut kao limun i sjajan kao tek iskovan dukat kojeg je trebalo neki junak da ponese na grudima. Da li se iznenadio kada nas noćas nije video zajedno? Da li se čudio mojim suzama? Nije. Naravno da nije. Koliko li ih se on samo odozgo nagledao! Nije čak ni pažnju obraćao na mene, a bio je ta moja jedina nit koja je povezivala srce i dušu. Shvatio sam: on veran je pratilac Zemlje, za nju se kiti i zbog nje se menja svako veče, iako ga obasjava Sunce, od nje se ne odmiče, iako mu Sunce udahnjuje život i nikada, ali baš nikada je neće ostaviti, iako je neko ko je milionima kilometara daleko taj bez koga bi on, Mesec, postao nevidljiv i ostao tek nebitan geografski podatak.
Sada, kad taj isti mesec ti gledaš sa druge strane okeana, ja hodim među ljudima čudnih glasova i čudnih izraza lica. Smeše se, neki čak glasno smeju. Ja ih ne razumem. Sinoć sam ih dobro razumeo, danas uopšte ne. Sinoć sam ovuda hodao sa tobom, danas sam sam. Sinoć sam bio spreman postati Mesecom, danas sam samo njegova senka.
Danas je moje sunce daleko i ja ne sijam.
Social media
Dalibor Banovic
